Naslovna arrow Svet sporta arrow Zanimljivosti arrow Zanimljiv igrački kadar Boćarskog kluba Altina
Zanimljiv igrački kadar Boćarskog kluba Altina PDF Štampaj E-mail
Autor Živko Radivojević   
Thursday, 27 July 2017
ocevi_i_sinovi.gifNije uobičajeno da otac i sin budu zajedno u jednoj ekipi.

Šta reći kada su u jednom timu  po dva oca i sina!? Boćarski klub Altina iz Zemuna, član Prve savezne lige „jedinstven je slučaj“. Standardni prvotimci su Bogdan i Mihailo Đurović, odn. Zdenko i Nikola Ognjenović.

Bogdan Đurović (62) je legenda crnogorskog boćanja, sporta uopšte. Najpre se dokazivao kao fudbaler u Lovćenu, Miločeru i Lovćenu, a potom i u kuglanju. Bio je među najboljima u Crnoj Gopri. U boćanje je ušao 1983. godine, sasvim slučajno. U pojedinačnim disciplinama osvojio je preko 150 zlatnih medalja na prvenstvima Jugolslavije, Srbije i Crne Gore i Crne Gore. Vicešampion sveta je u preciznom izbijanju i krugovima, a na Prvenstvu Evropre  treći u disciplini pojedinac. Bezbroj medalja je osvojio u  ekipnom konkurenciji kao reprezentativac Crne Gore ili kao član BK Maini iz Budve.

- Za dokazivanje u Srbiji naveo nas je  poziv 2016. godine tadašnjeg predsednika BK Altina Todora Mandića i odličan ugovor – kaže Bogdan Đurović – I u Srbiji je krenulo dobro. Sa Altinom smo ušli u Prvu ligu. Izjednačio sam rekord Srbije u  preciznom izbijanju sa 30 poena. Kada sa Mihailom igram u paru, prepušta mi vođenje igre: ja sam valjač, a on pucač. Drago mi je da se on razvija u pravom smeru, ali ima još dosta da uči i da se dokazuje. Svi u klubi teško preživljavamo njegove mečeve. Svoje mečeve teško je dobijao, ili ih je gubio u završnicama. Nije baš u formi u kakvoj je bio nekada.

Mihailo Đurović (21) se boćanjem počeo baviti sa navršenih 10 godina, rekreativno.

- Zvanično sam počeo igrati sa 12 godina u Trećoj ligi Crne Gore – ističe Mihailo – Dve godine kasnije počeo sam nastupati za BK Maini iz Budve, s kojim sam osvojio sve što se moglo osvojiti. Zapaženi rezultati su nam bili i u C2 ligi Evrope. Član sam omladinske i seniorske reprezentacije Crne Gore. Na Prvenstvu sveta do 18 godina, u disciplini brzinsko izbijanje osvojio sam bronzanu medalju. Boćanje u Srbiji i Crnoj Gori je na sličnom nivou što se tiče igrača i lige. Međutim, Crba Gora je u prednosti zbog hale u Tivtu, ali i zbog kulture igrača.  Čini mi se da je tamo psihički lakše igrati, zbog bolje organizovanosti. Inače, Altina ove godine igra mnogo bolje. Ekipa je umnogome podmlađena i sa usađenim pobedničkim mentalitetom.

Mihailo u Srbiji u brzinskom izbijanju ima najbolji rezultat 40/45, dok je u Crnoj Goru 41/44.

Zdenko Ognjenović (46) je treću godinu u Altini. Pre toga dokazivao se, s priličnim uspehom u BK Labud, potom u Šimanovcima, Lasti (2 sezone) i Kanarevom brdu (5 sezona). Boravak među „kanarincima“ bio mu je posebno uspešan: po prvi put osvaja Kup, a potom i „duplu krunu“. Na prvenstvima Jugoslavije , Srbije i Crne Gore i Srbije  ima preko 20 medalja.

- Sa Nikolom u prvenstvu često igram u paru – kaže Zdenko – S obzirom da Nikola još uvek uči vođenje igre i taktički deo, meni prepušta inicijativu. Odlično se nadopunjujemo i dogovaramo. Svaki otac želi da njegovo dete bude najbolje. Svaki uspeh doživljavam sa radošću i osmehom, a poraze malo teže. Poraze svaki put analiziramo i trudimo se da se greške ne ponavljaju. Nije mi opterećenje biti sa sinom u istoj ekipi: želeo sam tako nešto i žive za dan kada ćemo zajedno biti prvotimci.

Nikolu Ognjenovića (18) boćanju je privukao, a ko mi drugo – otac Zdenko.

- Još dok je igrao za Šimanovce redovno sam posmatrao mečeve – počinje svoju priču  Nikola – Bio sam njegov verni navijač. Tako je bilo i kasnije. Kao klinac više sam se zanimao za fudbal. Boćanju su me privukli, između ostalog, kampovi u organizaciji BS Beograda i druženja sa mladim igračima. Sve sam više igrao, samim tim i napredovao i evo me sada sa ocem u istom timu. Kada god igram s njim imam „dodatnu sigurnost“. I kada pogrešim tu je ćale da sve ispravi. Bude nekada nervoze, ali, ništa strašno: sve se prevaziđe. Nije mi svejedno kada ja igram, a on gleda. Kada izgubim, on će biti jednako tužan, a kada pobedim – on je najsrećniji čovek na svetu. U svakom slučaju, želim da još više igram i treniram, a rezultati će doći. Vidim sebe jednog dana u reprezentaciji Srbije i na Prvenstvu sveta.
 

Da biste postavili komentar neophodno je da se prijavite. Ako nemate korisnički nalog prvo je potrebno da se registrujete.

< Prethodno   Sledeće >