Vrlo zanimljiva je ličnost Ivan Ćirković. Za novinare je vrlo zahvalan sagovornik i pitanja su, praktično, suvišna. Možda su potrebna, ponekad, kao neke smernice. Nikakav problem nije to se pitanja šalju iz Šimanovaca, a odgovori stižu iz Ujedinjenih Arapskih Emirata – XXI vek!

Kada su me ranije pitali odakle sam, voleo sam da kažem iz Srema – počinje svoju priču  Ivan Ćirković – U Sremu je počelo moje odrastanje, vaspitanje i prvi sportski koraci.  U Pećincima sam odrastao, a iz Šimanovaca su mi roditelji i većina rodbine. Kasnije me je uzeo Beograd, a sada Dubai. Ne želim da delim Pećince i Šimanovce i zato kažem – Srem! Oba mesta su mi utisnuta kao nezaboravna sećanja na detinjstvo i početak sazrevanja. Zato bih voleo da ostanu zajedno kao polazna tačka na mom životnom i sportskom putu.

Prvi sportski koraci?

Odrastanje na selu omogućilo mi je da istražim  i osetim beskrajnost druženja kroz igru. Ta igra je za mene uvek bila vezana za sport. Da li zbog toga što potičem iz sportske familije ili uticaja sredine, ne znam. Milim da su oba razloga uticala na moje delovanje.  Fudbal, košarka, odbojka i trčanje na kratke staze bile su najatraktivnije sportske discipline u mom kraju. Svaki dan smo organizovali različita takmičenja, lige, turnire i nagrade za pobednike. Kao deca u takvom okruženju smo stvarali nesvesno zdrav i pozitivan stav prema fizičkoj aktivnosti i sportu kao njegovom delu. Takav uticaj je bio vrlo važan za moje dalje usavršavanje u tom polju gledajući iz sadašnje perspektive. Talenat za pokret i sport sam stekao već u ranom detinstvu igrajući se sa vršnjacima i parirajući  starijima od sebe. Osim roditelja, okolina je to potvrđivala, a na meni je samo bilo da nastavim da se razvijam u tom smeru. Kvalitetni časovi fizićkog vaspitanja, rukovođeni od nastavnica Vesne Ratković, Jasne Petrović i Maje Nedić su stvarali dobru fazu za dalje fizičko napredovanje i mentalno jačanje, ne samo mene, već i moje generacije.

Počelo se sa košarkom i trčanjem.Ipak, prednost su dobili odbojka, posebno fudbal.

Košarku sam igrao sa radošću za selekcije i ekipe osnovne škole, ali ta strast nije bila toliko jaka, kao ni trčanje, u kom sam pobeđivao na školskim  krosevima. Moje najveće interesovanje je bilo za fudbal i odbojku, gde je dominacija moje leve ruke i noge dolazila do izražaja. Uz skočnost i brzinu koju sam posedovao u tom periodu, prognozirana mi je svetla sportska budućnost.  Prve zvanične fudbalske korake sam počeo kao mlađi pionir u pećinačkom Donjem Sremu, gde mi je prv i trener bio otac Tomislav, nekada fudbaler Partizana iz Beograda. U isto vreme sam trenirao i odbojku kod Dragana Gavrančića, oca poznatog odbojkaša Siniše Gavrančića, a sve uz podršku profesora Musića. I on je bio otac poznatog sportiste, fudbalskog internacionalca Dragoslava Musića. U oba sporta sam pokazivao približno kvalitetan talenat. Kako sam odrastao, nastajala je sve veća neizveznost u odluci za koji sport da se preusmerim. Imajući ogromnu podršku majke i oca, shvatio sam da je fudbal sport kojim želim da se ozbiljnije bavim. Tako je počeo moj ozbiljniji sportski, odn. fudbalski put: kao levi krilni napadač ili levo krilo.

Za porodicu Ćirković, Partizan je „suđen“.

U osmom razredu osnovne škole otišao sam na probni trening Partizana. Posle nekoliko treninga, tadašnji trener pionira  Zvonko Živković poslao me je „na kaljenje“ u Teleoptik, kod Zvonka Popovića, sjajnog trenera i pedagoga. Posle prve sezone, kao najboljeg strelca lige, Partizan me je želeo natrag i u tome je uspeo. Tokom turnira u Makedoniji i mog premijernog nastupa za Partizan, dobio sam  poziv za selekciju reprezentacije Beograda, koja je na neki način bila „predselekcija“ pionirske reprezentacije tadašnje Jugoslavije. Zbog kasnog povratka sa turnira nisam bio u mogućnosti da se odazovem prozivci, što ostaje kao večiti žal.  Nakon godinu dana, kao mlađi kadet Partizana odlazim u Zemun kod trenera Zorana Šipke, kaosnije i kod Save Soldatovića.  Prošavši selekciju, prekomandovan sam sa krilnog napadača na levog beka i štopera po potrebi. Posle dve relativno uspešne godine provedene u juniorskim kategorijama Zemuna, uredbom Saveza, ukida se još jedna godina igranja u omladincima i sledi prekomandovanje za seniorske selekcije. Klub me šalje kao 17-godišnjaka u Radnički iz Nove Pazove (Srpska liga Vojvodina), koji vodi Dušan Košutić, Zoran Šuljagić i Dragojlo Stanojlović. Več posle prve polusezone, nakon dobrih igara na mestu levog beka, pozvan sam u Zemun, tada člana Prve lige (trener Miroljub Ostojić).

Priča ima „čudan  tok“ i „krug se zatvara“ tako gde je i započet: u Pećincima.

Nakon nekoliko treninga, nisam mogao da nastavim u Zemunu dokazivanje zbog hronične povrede, tj. preponske kile. Hiruški zahvat je bio neminovan. Ne gubeći vreme, u fazi oporavka sam istovremeno pripremao prijemni ispit za Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja (DIF).  Još nedovoljno oporavljen, polažem prijemni počinjem da studiram.  U tim trenucima shvatam da moja fudbalska karijera kreće silaznom putanjom  i da fakultet preuzima primat. Iste godine odlazim u Zmaj iz Zemuna, tada u beogradskoj Zoni, kod Save Soldaovića. Sledeće godine prelazim u  redove sremskoligaša Hajduka iz Šimanovaca, gde mi je trener otac Tomislav.  Posle jedne sezone  put me vodi u Donji Srem, gde smo se kao klub iz Sremske lige za tri godine plasirali u  Srpsku ligu. Treneri su mi bili Dragan Despotović, Ivan Krizmanić, Ratko Barić, Zoran Rankov i Čedomir  Matić. Na žalost, posle tri zaista uspešne sezone, odlučujem da u 23. godini okončan igračku karijeru. Postojala su dva razloga: ponovni hiruški zahvat (preponska kila) i završetak studija.

Sledi „veliki zaokret“.

Shvativši da je fudbalska karijera iz mene, preumerio sam svoja jedra ka nečemu čemu sam stremio pre nego što sam upisao fakultet. To je poziv profesora sporta i fizičkog vaspitanja, koji je odavno bio moj plan za budućnost. Edukacija dece i odraslih  o značaju fizičke aktivnosti za zdravlje svakog pojedinca, socijalizacija ličnosti i kultura teja je nešto što može da unapredi  život i čini ga korisnim za okolinu i svet u kojem živimo.  Ponevši od kuće kulturu ponašanja, način govora i poštovanja okoline,  bio sam spreman za sledeći korak.

Sledeći korak.

Tokom studiranja radio sam kao personalni i grupni fitnes trener. Posao se koncipirao na kreiranju individualnih programa vežvi, a sve u skladu sa ciljevima pojedinca.  To je bila početka tačka. U prve korake sveta fitnesa uveo me je Vladimir Radojičić u „Fit Zum“ studiju na Novom Beogradu.  Nakon volonterskog i honorarnog rada od pola godine, zapošljavam se kao personalni trener u fitnes centru Hotela „Bali Paradizo“ u Zemunu. Posle dve godine dobijam ponudu da učestvujem  u osnovanju specijalizovanog fitnes studija za personalne i grupne treninge „Belle“. Prihvatio sam ponudu i proveo fenomenalne četiri godine kao organizator, personalni i grupni fitnes trener. Za to vreme trenirao sam stotinu vežbača, objavio na desetine kolumni za razne portale, organizovao stručna predavanja i pešačke maratone po Srbiji. Svakim danom sve sam više radio na sebi, čitao, istraživao i primenjivao sva ona znanja koja bi pomogla ljudima. S obzirom da mi se studiranje odužilo jer sam u isto vreme mnogo radio, uspeo sam da napravim kvalitetnu bazu podataka i rezultata telesne kompozicije i motoričkih sposobnosti mojih vežbača tokom četiri godine treniranja. Podatke sam iskoristio da napravim istraživački rad i samim tim diplomski rad. U saradnji sa dr Marijom Macurom, pripremio sam diplomski rad na temu „Uticaj specifičnog treninga na telesnu kompoziciju i motoričke sposobnosti kod osoba ženskog pšola od 18 do 50 godina života“. Rad sam odbranio sa ocenom 10 i dobio preporuku komisije da rad nastavim na Međunarodnoj  naučnoj konferenciji 2014. godine na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu, što i činim.  Time sam zaokružio deo karijere u Srbiji i moji planovi sve više postaju vezani za inostranstvo zbog želje za napredovanjem.

Sledeće „poglavlje priče“ – Dubai.

Krajem 2015. dolazim u Dubai. Prihvatio sam poruku jedne od najvećih kompanija iz oblasti fitnesa na Bliskom istoku – „Fitness First“, kao personalni trener. Nakon šest meseci bio sam nominovan u kategoriji „super  zvezda u usponu“ od strane mog kluba u okviru cele kompanije i postajem ferifikovan Internacionalni personalni trenel – Level 3 (što je najveći level na Bliskom Istoku).  Bio sam proglašen  za najboljeg i za najboljeg „trenera meseca“ zbog najboljeg performansa i postajem Instruktor za funcionalne grupne treninge. Imajući bogato iskustvo i povratnu reakciju klijenata, kolega i kompanije, polako osećam da sam spreman za veće domete.  Posle godinu dana dobijam ponudu od  srpsko – nemačke fitnes kompanije „Be Strong“ da preuzmem ulogu glavnog trenera, u radu s ljudima koji imaju hronične povrede leđa, kolena, kuka…, odn. rad sa rekonvalscentima. Ideja i i ambicije  kompanije  se poklapaju s mojim planovima.  U toku prvih nekoliko meseci pohađam i završavam  Internacionalni kurs za trenera snage, kondicioniranja i fizičke terapije.  Krajem 2017. nominovan sam za personalnog trenera godine u Ujedinjenim Arapskim  Emiratima i ulazim u finale, među osam najboljih trenera. Nisam odneo pobedu, ali sam stekao bogato iskustvo. Trenutno pohađam kurs sa Internacionalnog predavača i dalje radim u „Be Strong“ kompaniji u Dubaiju, za koju su vezani moju budući planovi. Iskustvo i znanja koje sam stekao kroz godine čitanja, slušanja, učenja i vrednog rada na sebi, doveli su me u jednu od svetskih metropola. Dobio sam priliku da upoznam drugačiji svet, različite kulture i ljude iz celog sveta. Danas sam trener ljudima iz Jordana, Engleske, Pakistana, Indije, Kanade, Saudijske Arabije, Brazila i, naravno,  Emirata. Oni su lekari, inženjeri, veliki biznismeni, ali su, pre svega – ljudi. Takav sam i ja prema njima!

I, kao zaključak, reči koje govore sve o Ivanu Ćirkoviću iz Srema, koji je uspeo u Dubaiju.

Kada me pitaju odakle sam, kažem – iz Srbije!  Znam gde sam počeo, ali ne znam gde i kada ću završiti! Jedina želja mi je da ostane bar delić iza mene, što će doprineti da ovaj svet postane bolje mesto za život budućim generacijama!

By Živko Radivojević

Živko Radivojević je dugogodišnji uspešni saradnik, autor, mnogih pisanih dela na stranicama Sportin.biz-a. Praktično jedan od osnivača ovog web portala. Sa posebnom pažnjom prati sva dešavanja u Sremu, ali i šire. Njegovi tekstovi o boćanju i bowlingu su praktično jedinstveni u Srbiji. Time je njegov doprinos na razvoju ovih sportova nemerljiv.

Ostavite odgovor